„U očuvanju spomenika čišćenje se ne obavlja iz estetskih razloga.”

G. Linert, asocijacija na reč „spomenik” kod mnogih ljudi je statua.

Linert: Spomenici podignuti u čast ljudima ili građevine koje svedoče o nekom događaju samo su jedna vrsta spomenika. Postoje i drugi radovi koji su svedočanstva starijih kultura. To mogu biti umetnička dela, arhitektonski spomenici ili čak istorijske iskopine, takozvani arheološki spomenici. Međutim, ne treba shvatiti da sve što je staro automatski ima značaj spomenika. Status istorijskog spomenika dobijaju samo ona dela za čije očuvanje postoji javni interes..

Ko odlučuje o tome koji spomenici su vredni zaštite?

Šrem: Postoje sveobuhvatne i veoma kompleksne međunarodne, nacionalne i za svaku državu specifične pravne osnove za zaštitu spomenika. Međunarodna Konvencija za zaštitu kulturne i prirodne baštine, usvojena je još 1972. godine na Generalnoj konferenciji UNESCO-a. Smernice precizno određuju kako se u praksi ova konvencija svetske baštine primenjuje.

Meves: U tom smislu, kriterijum za klasifikaciju spomenika značajno varira. Međutim, postoji sporazum po kome starost i lepota nisu dovoljni.

Linert: Spomenik mora odražavati istoriju i / ili biti od velikog interesa za određenu oblast kulture – na primer umetnost, lokalnu istoriju, urbani razvoj ili tehnologiju. Svaki spomenik je deo identiteta i kulturnog razvoja društva – ne samo oni koji su pod zaštitom. Važno je sačuvati tragove naše prošlosti.

Ali društvo ne pokazuje baš veliko interesovanje za sve spomenike.

Šrem: Vrednost spomenika se unutar jednog društva vrlo često različito doživljava. Neki, kao što su dvorci i crkve, ali i druga istorijska zdanja, su nesumnjivo dragoceni i zato su u očima većine ljudi vredni čuvanja. Vrednost ostalih spomenika običnim laicima nije tako očigledna. Tu mislimo, na primer, na moderne spomenike napravljene od običnog betona iz pedesetih godina prošlog veka, koji su sve više predmet očuvanja. S druge stane, spomenici kojima se veliča osoba ili događaj tokom vremena izazivaju oprečna osećanja. Ponekad se čak dovodi u pitanje i samo pravo na postojanje nekog spomenika. Čak i tragovi ikonoklazma tokom reformacije, grafiti ili usamljena osnova statue, na kraju postanu deo istorije spomenika.

Meves: Osim toga, i među državama često postoje različita stanovišta u pogledu spomenika. U Nemačkoj se na primer, restauracija izvodi veoma pažljivo. Materijal mora ostati što je moguće verniji originalu. To znači da stari dvorac mora ostati star. U Japanu se ovo ne radi tako striktno. Tamo se smatra da je spomenik dragocen ako, nakon njegovog uništenja na primer, bude ponovo napravljen kao original. U Japanu se on tretira više kao mesto sećanja. Novi spomenik postavljen na mestu starog može biti njegova replika.

Na čemu se zasniva odluka o tome koliko originalnog materijala treba sačuvati?

Linert: U našem poslu uvek moramo vagati o tome koliko izmena je previše, u odnosu na to koliko je opravdano. U principu, kod očuvanja spomenika čišćenje se ne obavlja iz estetskih razloga. Uvek je reč o samom očuvanju. Potpuno vraćanje u originalno stanje se nekima može učiniti veštačkim.

Meves: Ponekad čak i postojanje patine ili vegetacije na površini deluje kao deo cele postavke i ne smatra se nečistoćom koju bi trebalo ukloniti. Pomislite na stara groblja, koliko su ona time dobila na mističnosti. U tim slučajevima pristupamo veoma pažljivo i uklanjamo samo destruktivne naslage. Pokazalo se ispravnim što ne koristimo biocidna sredstva i druge agresivne metode, već samo vodu.

Koliko je važno čišćenje u restauraciji?

Linert: Čišćenje je važno za očuvanje. Međutim, kod osetljivih površina poput meke cigle i drveta, uvek je prisutan pritisak na materijal. Slično je i kod vrlo uobičajenih postupaka skidanja slojeva boja, gde moramo biti vrlo pažljivi. Tada je potrebno osigurati ceo postupak tako što najpre isprobamo čišćenje na malim površinama.

Meves: Naš deo radova, radovi na čišćenju, čine deo restauracije. Međutim, čišćenje se često obavlja na samom početku, jer se u većini slučajeva šteta jedino može utvrditi tek kada se objekat očisti. Čišćenje ipak ima veliki uticaj na percepciju objekta i može doprineti njegovom očuvanju, jer nečistoće i vegetacije mogu imati štetno dejstvo na materijal.

Možete li dati primer?

Meves: Biće jasnije na šta mislim kada budem opisao čišćenje Fontane Frankonija u Vircburgu. Posmatrajući debele naslage kamenca na njenim figurama neko neupućen bi mogao imati utisak da su napravljene od kamena. Tek nakon tretiranja našom tehnologijom za uklanjanje kamenca mogla se ponovo videti bronza, izgled figura postao je potpuno drugačiji, a fontana od onda ostavlja potpuno drugačiji utisak. Restauracija koja je nakon toga usledila i radovi na očuvanju fontane ne bi bili mogući da nije bilo čišćenja i uklanjanja debelih naslaga kamenca.

Šta bi mogao biti primer očuvanja spomenika?

Meves: Drugi lep primer su Memnonovi kolosi u Egiptu, koje smo očistili pre nekoliko godina. Zbog viševekovnog taloženja i formiranja tvrdih slojeva nečistoća kolosi su bili ozbiljno izloženi štetnom dejstvu soli. Najpre smo uklonili sloj nečistoće koji je oštećivao kamenje i time sprečili dalje propadanje spomenika. Zatim su se na naše iznenađenje pojavili ostaci originalnih farbi, koje smo potom pažljivo otkrili bez oštećivanja.

Da li je društvo tako restauriran ili očišćen spomenik počelo drugačije da doživljava?

Linert: Nakon restauracije spomenik obavezno privuče veću pažnju javnosti. Kada se desi da nakon 30 godina promenimo boju fasade neke istorijske građevine nakon što smo utvrdili da prvobitno nije bila žuta, već bež, obavezno slede rasprave. Često je to slučaj ne samo sa službama odgovornim za gradsku administraciju ili očuvanje spomenika ili vlasnicima, već i sa javnošću. Što se tiče očuvanja spomenika imamo mnogo posrednika. Njih moramo uputiti u posao i objasniti razloge, a zatim ih uključiti.

Meves: Očuvanje i izgled spomenika su važni ljudima. To vidimo po broju zahteva za čišćenje koje dobijamo. Obim poslova kreće se od čišćenja malih seoskih fontana do statue Hrista Spasitelja u Rio de Žaneiru. Pokušavamo da pomognemo svima. Ponekad se to svodi na pozajmljivanje opreme, a ponekad na preuzimanje celog posla. Na primer, kada smo našim usisivačima očistili zidove hora u crkvi Ulm Minster, ispod slojeva prašine pojavila se mnogo svetlija i prijatnija boja zida, koja je oduševila parohijane i posetioce. Isto se desilo i kada smo uklonili crni premaz sa Središnje kapije bivše carske rezidencije u Vijetnamu. Odjednom se ponovo mogla videti crvena cigla.

Kako vidite značaj vašeg rada u društvu?

Linert: Srećom, ljudi shvataju neophodnost održavanja i restauracije. Ne postoji skoro nijedan društveni pokret koji dovodi u pitanje novac neophodan za očuvanje spomenika. Postoji sporazum koji je važan i koji bi trebalo da znači odgovornost države da sačuva i održava našu kulturnu baštinu.

Šrem: Od velike pomoći su događaji poput „Dan otvorenih spomenika” ili „Omladina i spomenici”. Posetioci se tako mogu upoznati sa očuvanjem spomenika, čime raste razumevanje za naš rad. A što je još važnije, stiču saznanja o pozadini spomenika, njegovoj istoriji. Njihovu pravu vrednost možemo shvatiti tek kada se sa njima upoznamo.

Moglo bi vas zanimati i: